Sudski vestak govori o sistematskom unistavanju objekata kulture

Strucnjak za spomenike kulture iz otomanskog perioda, Andras Ridlmajer (András Riedlmayer) sa Harvarda, je ponovo bio pozvan u Hag da govori o rezultatima svog
istrazivanja o unistavanju spomenika kultureu toku rata u Bosni i Hercegovini. On je
ranije u toku sudjenja vec svedocio o unistenju spomenika kulture na Kosovu (vidi CIJ
izvestaj od 9.4.2002.)

Ridlmajerovo istrazivanje je obuhvatilo 392 objekta kulturnog ili verskog znacaja u 19
bosanskih opstina, od Visegrada i Zvornika na istoku, do Prijedora na severo-zapadu i Nevesinja na jugu. Ustanovio je da je 92% od 277 dzamija bilo tesko osteceno ili
unisteno, a da isto vazi za ostale muslimanske spomenike. “U delovima Bosne koji su
pod kontrolom bosanskih Srba, gotovo da ni jedan minaret nije preziveo rat 1992-1996 ,”
zakljucio je u izvestaju kog je podneo Sudu.

Studija je ukljucivala i katolicke crkve. Od njih 57, koliko ih je bilo na teritoriji koju su
kontrolisali bosanski Srbi, ni jedna nije prosla bez ostecenja. Vise od 75% crkava je bilo
tesko osteceno ili unisteno. Uz to, Ridlmajer je naveo u izvestaju da su” kao i dzamije,
katolicke crkve i drugi objekti od istorijskog ili kulturnog znacaja bile posebno na meti
napadaca.”

Narodna biblioteka Bosne i Hercegovine i Institut za orijentalistiku su bili potpuno
unisteni granatiranjem zapaljivim projektilima. Gospodin Ridlmajer je unistavanje 1,5
miliona knjiga, koliko ih je bilo u biblioteci nazvao “najvecim paljenjem knjiga u
modernoj istoriji.” U Orijentalnom insitutu je unistena “najbogatija zbirka jedinstvenih
islamskih rukopisa,” (njih ukupno 5263 na arapskom, turskom, persijskom i bosankom
jeziku), “plod pet vekova kulturne istorije bosanskih Muslimana.”

U zakljucku studije, Ridlmajer je naveo da je unistenje islamskih i katolickih kulturnih i
istorijskih spomenika bilo dao sistematske strategije bosankih Srba. “Ostecenja tih
spomenika su bila jasna posledica direktnih napada na njih, a ne slucajna ostecenja u
toku borbi.” Kao dokaz, Ridlmajer je naveo da je u vise primera eksploziv bio podmetnut
unutar zgrade, da na okolnim zgradama nije bilo ostecenja, da se na rusevinama ne vide
tragovi metaka, da u okolini nije bilo borbi, i da su mogi znacajni kulturni objekti bili
unisteni kada su oblasti u kojima su se nalazili vec bili pod kontrolom bosanskih Srba.

Iz reci Sime Drljace, sefa prijedorske policije, se vidi motivacija za ovakava dela: “Sa
dzamijama .. ne smete samo da srusite minaret... Morate da razvalite temelj jer onda nece
moci da sagrade novu. Ako to uradite, oni ce hteti da odu. Prosto ce sami otici.”
[dvostruki prevod, sa srpsko-hrvatskog na engleski, pa opet na s-h, prim. prev.] Namera
je bila da se izbrise istorija jednog naroda, da se prekine njihova spona sa teritorijom.

Namera da se izbrise kulturni identitet se vidi i iz toga da su potpuno uklonjeni svi signali
da je na tim mestima ikada postojao ikakav spomenik. Gospodin Ridlmajer je pokazao
Sudu nekoliko fotografija travnjaka zasejanih na mestima na kojima su pre rata stajale dzamije; kao dodatna uvreda, cesto su na mestu gde je nekada bio minaret
ostavljeni gomila otpadaka ili zardjali auto. Na agencijskom video snimku iz 1993. godine se vidi kako
buldozer cisti rusevine minirane dzamije u Bijeljini, dok civili idu svojim poslom, a vojnici stoje
oko rusevine. U nekim slucajevima, kao na primer sa Sava dzamijom (18. vek) iz
Brckog, gradjevinski materijal je upotrebljen da bi se zatrpali posmrtni ostaci Muslimana
koje su pobile srpske snage.

Ridlmajer je intervjuisao lokalne stanovnike, od kojih su neki licno posmatrali unistenje
svojih spomenika. Iako to nije bio deo njegovog istrazivanja, sakupio je i podatke o
civilima koji su ubijeni ili zivi izgoreli u zapaljenim dzamijama i crkvama. Svedoci
pricaju da je vise od 30 Muslimana zivih zapaljeno u dzamiji u Hanificima u Kotor
Varosi. U selu Carakovo u opstini Prijedor, su srpski vojnici “sakupili 18 mestana
Muslimana ispred dzamije i pobili ih, zamotali su hodzu u tepih i zivog ga zapalili [a
zatim su] zapalili dzamiju i minirali minaret.” Slicno se desavala i oko katolickih crkvi.
“Prijedorska kataolicka crkva je dva puta minirana [u septembru 1992 i avgustu 1995].
Posle druge eksplozije, koja je sravnila sa zemljom i poslednje ostatke crkve, policija
bosanskih Srba je pritvorila svestenika Tomisalva Matanovica i njegove stare roditelje,
koji vise nikada nisu bili vidjeni zivi. Njihova tela otkrivena su sest godina kasnije, sa
prostrelnih ranama kroz lobanje, u bunaru blizu Prijedora.” U selu Brisevo u opstini
Prijedor, katolicka crkva je bila spaljena zajedno sa svim kucama, a 78 mestana hrvata,
ukljucujuci zene i decu, su pobijeni.”

Ridlmajer je rekao da smatra da je za neka od unistenja verskih i kulturnih objekata u
prolece 1992 odgovorna JNA. Naveo je nekoliko primera gde su JNA avioni, tenkovi i
trupe bili vidjeni kako pucaju na ta zdanja. Milosevic je izdvojio primer dzamije u
Orasju, za koju je u izvestaju pisalo da ocevici tvrde da su je unistili “uniformisani
vojnici JNA koji su dosli u vojnom transporteru.” “Zar nisu hrvatske snage kontrolisale
Orasje?” pitao je Milosevic. Ridlmajer je odgovorio da su hrvatske snage kontrolisale
Orasje u severnoj Bosni, ali ne i Orasje u opstini Doboj, na koji se odnosi izvestaj.

Obracajuci se sudiji Meju, Milosevic je pokusao da napravi razliku izmedju uzajamnog
unistavanja verskih objekata koje su, navodno, sprovodile sve tri strane i za koje on
smatra da je karakteristicno za gradjanske ratove, i unistavanja kulturnih spomenika, koje
Milosevic naziva odlikom genocida. Svedok je odbacio sugestiju da su sve tri strane
podjednako unistavale tudje spomenike. Slozio se da su srpski pravoslavni spomenici
pretrpeli neka ostecenja, ali je naglasio da se to “nije dogodilo u istoj meri, ili simultano.
U oblastima koje su bile pod kontrolom bosanskih Srba, gotovo su potpuno unisteni svi
ne-srpski verski objekti. Na teritorijama koje je kontrolisala bosanka vlada, pogotovo u
gradovima, sprski pravoslavni objekti su preziveli uglavnom netaknuti.”

Sudija Mej je napomenuo da unistenje srpskih pravoslavnih objekata nije spomenuto u
optuznici. Tema bi bila relevantna da je ona potrvrda Miloseviceve teorije da su dzamije
i katolicke crkve stradale od osvetnika, i da se nije radio u planskoj politici. Ali, podaci
koje je izneo gospodin Ridlmajer negiraju to objasnjenje. Iz analize se jasno vidi, rekao
je, da “je najveci broj dzamija i katolickih crkvi unisten u prvih godinu do godinu i po
rata, istovremeno sa masovnim proterivanjem manjinskog stanovnistva.” Kada je
Milosevic izjavio da je odredjena pravoslavna crkva u Mostaru unistena jos 1992, godinu
pre nego sto su unistene okolne dzamije i katolicko crkve, svedok je demonstrirao svoje
poznavanje materije odgovorivsi da su gotovo sve dzamije i katolicke crkve u Mostaru
unistene pre juna 1992, za vreme JNA napada na grad koji je trajao od arila do maja te godine.

Optuzeni je pokusao i da napravi razliku izmedju kulturne bastine i verskih spomenika,
naglasivsi da je samo kulturna bastina zasticena medjunarodnim konvencijama.
Gospodin Ridlmajer je priznao da nije strucnjak za pravna pitanja, ali da veruje da
postoje i medjunarodne konvencije koje stite verske objekte.

Optuznica tereti Milosevica za prekrsaj zakona i obicaja rata, ukljucujuci “zauzimanje,
unistavanje ili namerno ostecenje verskih objekata i institucija vezanim za veru,
dobrocinstvo, obrazovanje, nauku i umetnost, istorijskih spomenika, umetnickih dela i
naucnih radova.”

Milosevic je onda izjavio da su verski objekti, sarajevka biblioteka i Institut za
orijentalistiku bili koristeni u vojne svrhe, i da je sa njih pucano na srpske snage. Sto se
tice Instituta i Narodne biblioteke, vestak je rekao da bi se, da je to bilo tako, za to saznalo za vreme ili
neposredno posle rata, sto se nije desilo. Sto se tice ostalih dzamija i katolickih crkvi,
vecina je bila unistena dok su mesta i gradovi bili pod kontrolom bosanskih Srba, u doba
kada nije bilo borbi, i da su samo ti objekti bili na meti napadaca sto se vidi iz toga da se
na okolnim zgradama ne vide ostecenja.

Optuzeni je pokazao i naredjenje koje je 12.5.1993. potpisao predsednik Republike
srpske, Radovan Karadzic, u kome stoji da srpske snage trebaju da cuvaju sve verske
objekte u Banja Luci i da ih stite od teroristickih napada. Tuzilac je pitao vestaka da li je
u tom periodu u Banja Luci jos bilo dzamija. Ridlmajer je odgovorio da su do tada samo
tri dzamije bile unistene. U sledecih nekoliko meseci, unisteno ih je trinaest, tako da u
decembru 1993. vise nije bilo ni jedne. Svedok je rekao da po njegovim saznanjima niko
nije bio krivicno gonjen zbog prekrsaja tog Karadzicevog naredjenja.

Na kraju svog svedocenja, Ridlmajer je citirao reci jednog gradjanina Banja Luke,
Muslimana, o unistenju Ferhadija dzamije iz 16. veka: “To je bilo kao da su nam iscupali
srce. Htjeli su nam pokazati da za nas ovdje nema mjesta.”

Svedocanstvo ovog vestaka i njegov izvestaj ilustruju da etnicko ciscenje ukljucuju
mnogo vise od ubistava i proterivanja. Unistavanje spomenika kulture prekida sponu
izmedju naroda i prostora na kome zivi i cini da ljudi bivaju proterani u svet kao da su
bili iscupani iz korena. Na taj nacin se unistava njihov kulturni identitet i osecaj
pripadnosti zajednici. Kao sto je objasnio sef prijedorske policije, to je kljuc uspesnog
etnickog ciscenja.